Sta je zivot ako se ne boris?
Ne volim da pisem.Nekad sam volela najvise na svetu.Sad me plasi sve sto ce se naci napisano.Moram se osloboditi ovog osecaja krivice,ove grize savesti koja mi izjeda dusu,mozak,srce evo vec godinu i po.Moram se pomiriti sa svojim odlukama jer sam ih donela iskljucivo ja.Moram ostati pozitivna,optimisticna,ne smem pokleknuti.Ne zelim da se osvrnem iza sebe za par godina i zalim za svime sto sam propustila.Odlucujem da zivim.Najbolje kako umem,sa ovim sto imam. Najvise me tisti osecaj usamljenosti.Mlada sam,preselila sam u drugu drzavu,drugi grad,vecinu vremena provodim u kuci,zbod deteta jednog o kojem brinem,a uskoro i drugog.Tako mora,znam,ali tesko mi je sto nema kafa sa prijateljicama,onog druzenja,onog smeha..Tesko mi je sto nema onih ljudi oko mene.
Posle kise dolazi sunce,doci ce i meni.Ja vise ne verujem,ja se borim za bolje sutra!